Стефан Душан






Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био Српски средњовековни краљ 1331—1345. и први српски цар 1346—1355. Био је син краља Стефана Дечанског и отац цара Уроша Нејаког, последњег владара из династије Немањића.

Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, искористивши унутрашње немире у Византији. Ратовао је и са угарском краљем Карлом Робертом и босанским баном Стјепаном II Котроманићем. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласи царем Срба и Грка, а српску цркву је са ранга архиепископије подигао на ранг патријаршије.

Стефан Душан је познат и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане задужбину свога оца, а најзначајнија Душанова задужбина био је манастир Светих Арханђела код Призрена, где се налазио и његов гроб. И поред свега тога, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.

Уздизање српског краљевства на царство       

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску. Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх.

Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).

Душаново царство   






Кантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византијски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар,мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и све српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Сама анатема била је више политичке него верске природе што се види из чињенице да је бачена пар година после душановог крунисања за цара. Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш Бериславић. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб те Воихна.....




Душанов царски динар

DUŠANOV SIN UROŠ      

Sv.Uros car Srpski.Sin cara Dusana.Carovao u tesko vreme raspada carstva srpskog.Krotak,pobozan i blag on nije hteo silom potcinjavati neobuzdane velikase,medju kojima je najneobuzdaniji bio Vukasin, koji dobrome caru glave dodje.Mucenicki postrada dobri Uros 2.decembra 1367 god. u 31. svojoj godini.Od ljudi ubijen on bi od Boga proslavljen.Njegove cudotvorne mosti pocivale su u manastiru Jazku u Fruskoj Gori,odakle su za vreme drugog svetskog rata(1942)prenete u Beograd i polozene u Sabornu crkvu pored tela kneza Lazara i despota Stefana Stiljanovica.Za vreme ovog dobrog cara sazidan je manastir Sv.Naum na Ohridskom jezeru;sazida ga Urosev velikas Grgur.
Kao vetar prodje Dusanova sila,
Uroseva osta za navek
svetinja,
Nejak u nasilju,
silan u vrlini,
Silan u vrlini,pravdi i istini,
Uros Hrista Boga svom dusom zaljubi,
pa zadobi nebo a zemlju izgubi,
Greh nikakav dusu njemu
ne iskrivi
Pobedjen pobedi,umrtvljen i
-zivi.
Svi velmozi srpski,gordi,
plahoviti,
Ne mogase zivi ono uciniti,
Sto sad mosti cine Urosa svetoga,
Bozijeg ugodnika,Urosa Silnoga.
Ne caruju ljudi bogati prasinom,
No bogati pravdom i Bozijom istinom;
Zacareni Uros i sada caruje,
I narodu svome muke ublazuje;
Molitve u raju pred Hrista uznosi
Milost rodu svome od Gospoda prosi.
O Urose care,sveti,plemeniti,
Pomozi nam zakon Boziji ispuniti.(PROLOG)
Imperijalizam je osudjen na propast.Istorija je uciteljica,a ona kaze da svaka imperija koja je dosla na Balkan i na njemu se zapetljala i nije resila probleme koje je proizvela svojim imperijalistickim shvatanjima i nametanjem resenja,je propala i nikad se vise nije obnovila.Rimsko carstvo, koje se na Drini podelilo i propalo,Vizantija, Otomansko,Austougarsko,Treci rajh,svi do jednog su o isti Kamen zapeli i u prasinu se pretvorili.A car Dusan nije usao u svetitelje
zato sto je ubio svoga oca,Sv.Stefana Decanskog.Tim grehom odrekao se Stvoritelja.Kao na zemlji tako i na nebu.